Памтимо ли људе који би могли да послуже као узор
Професор Владимир Стаменковић нам је својевремено причао да је првих дана окупације неки предратни фудбалер, комуниста, висок човек, био позван у Гестапо. Почели су да га испитују, а он је једног полицајца ухватио за гушу и почео да га дави. Убијен је на месту. Такве приче смо често слушали у основној школи. Приче о јунаштву, о готово сулудој храбрости. Слушали смо их од народних хероја, важних дана у државном и партијском календару. Наравно да их је било и на другој страни, међу монархистима. Јер, као што каже Мишел Ролф-Труло, стварање тишина и потискивање алтернативних наратива тече упоредо са продукцијом званичне историје. Ово, међутим, није била прича о храбрости. Већ о оном тренутку када особа одлучи да не жели да изгуби достојанство.
Конформиста (1970) Алберта Моравије и Бернарда Бертолучија није једини филм који говори о једноставности са којом капиталитичке кризе и противречности прерастају у терор и ауторитаризам. Филмови о колонијалном насиљу, као Понтекорвова Битка за Алжир (1966) или државним и корпоратним стратегијама терора, као филипински филм Лина Броке, Ora Pro Nobis (1989), такође се баве сличном проблематиком. Има их много.
Историјски контекст је за ову причу неважан. Било који од ужаса двадесетог и двадесет првог века могао је породити тренутак када се подељене лојалности, она коју имамо према себи, својој породици, професионалној каријери, малој људској срећи и осећању (п)остварености, и она друга, према општем добру свих, нађу сучељене. И као по правилу, код великог броја људи, прва побеђује.
Шта је онда мера етичког понашања у времену када се све ломи око нас, и када мало ћутања, мало хипокризије, лукавства, оговарања, или колаборације могу да нас провуку између таласа на немирном мору. Кроз жицу логора. Или коридор пријатеља и рођака који гладни базају улицама, тражећи утеху. Памтимо ли људе који би могли да послуже као узор?
Има их мало, али протежу се кроз сва три система двадесетог и двадесет и првог века. Можда је био у праву онај страни функционер када је говорио да код нас постоји вишак историје. У свом прагматизму, можда и незнању, немару, превидео је да постоји и нешто самопоштовања, изнедреног отпора тоталитарном мишљењу. Можда није имао времена да се упушта у детаље.
Српски Драјфус, професор Михаило Ђурић чији је случај лакмус папир добра и зла нашег времена, можда је најбољи пример таквог понашања. Налик на свог презимењака, Мишу Ђурића, који је током немачке окупације одбио да потпише Апел српском народу којим се захтевала беспоговорна лојалност нацистичком режиму, Ђурић тридесетак година касније одбија да подржи уставне промене у Tитовој Југославији које су охрабривале шовинистичке партикуларизме, и биле увод у њено разбијање. Подржали су их други Југословени. Други Срби. Он није.
Седамдесете су време Брежњева и Хонекера, Живкова и Јарузелског. Време када сви знају да је систем пропао, али ретки то смеју и да изговоре. Ђурић не жели да ћути. Осуђен је затворском казном. Актери ове срамне одлуке, конформисти, постали су цењени јавни радници, савест нације. Људи који су за малу, личну срећу, без осећаја самопоштовања, жртвовали опште добро свих.
Судбина професора Ђурића је далеко значајнија од њихових. Рехабилитован у старости, Ђурић је своју међународну репутацију доказивао код куће преносећи знање онима који су хтели и умели да слушају. Они који су га осудили су људи ништавних научних и политичких каријера. Конформисти. Са доста телевизијског времена.
Случај професора Ђурића је лакмус папир наше прошлости. И садашњице. Демаркациона линија између оних који су пливали уз струју, тражећи сигурност у систему који осим зла и репресије на дугу стазу није донео ништа добро. Између конформиста и медиокритета без осећаја за правду, поштење и елементарну пристојност. И човека који је одлучио да им се супротстави.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Бориса Трбића, 29. 1. 2018)
Борис Трбић: Српски Драјфус или О конформистима и гласу против
