Не треба уживати у туђим мукама, нити се наслађивати ни туђом ни сопственом патњом. Ваља измерити и показати елементарну дозу емпатије, људскости. Бити пристојан, а не понизан
На литографијама аустријског уметника, Готфрида Зибена (Gottfried Sieben), Балкански хорор виде се хришћанске девојке које силују отомански војници. Девојке се виде наге, док их приводе турским војницима, принуђене на сексуални чин, или у тренуцима док башибозук, чистећи ’џепове отпора’ за регуларним отоманским трупама, по окупираним хришћанским селима чини зулум. Ово су сцене терора и насиља.
У питању су призори који делују као што би Аристотел рекао, и могуће и вероватно. Наиме, таквих сцена је било много у време петвековне турске окупације. На Западу су ове литографије готово непознате. У бившим југословенским републикама се о сценама сексуалног насиља под Турцима некад говори као о историјским истинама које су ’докази’ хибридног састава српског етноса. Али, уколико мислите да је ово текст о ропству под Турцима, или злочинима над хришћанским, и српским становништвом, прекините са читањем јер бићете разочарани.
Порнографија се може дефинисати на много различитих начина. Један од њих је и приказивање мушког полног органа у ерекцији и током сексуалног чина. Та дефиниција не мора да буде сасвим прецизна, али указује на однос силе и сексуалног узбуђења као покретачког мотива како ствараоца порнографске слике тако и оног ко у порнографском призору ужива.
Писцу овог текста илустрације које (не) можете да видите не изгледају као слике патње већ слике превасходно намењене уживању посматрача. Воајера. Сасвим је јасно да су те слике настале у времену констернације и мобилизације Западног света због зулума над хришћанском популацијом Балканског полуострва. Да ли је колективна емпатија, побуђена у Бајроново време у јединицама грчке национално ослободилачке армије израз искреног саосећања за браћу и сестре, Европљане, хришћане, али пре свега ваљда људе који су жртве терора империје у нестајању, није тема овог текста. Не знамо природу тог колективног израза саосећања. Да ли је она заиста израз европске солидарности или геополитичког прагматизма? Или поглед издалека који траје колико и вести о трагедијама које нас се не дотичу?
Због чега је аустријски сликар био далеко више заинтересован за приказивање сексуалног односа који на амбивалентан начин приказује страх и сексуално насиље, уместо за сцене патње? Сакаћење, одвођење деце, познато као devsirme (данак у крви), рецимо. Зашто на овим сликама нема крупних планова силованих већ се предност даје средњим и широким плановима на којима је сексуални однос примарни интерес посматрача?
Писац овог текста није никакав морални прелат, или пуриста. Постоје уметничка дела у којима се сексуалном односу даје предност као начину да се проговори о социјалним и културним векторима силе у једном друштву. Одличан пример је Salo, Пјер Паола Пасолинија који говори о фашизму. Тај филм који јасно доводи у везу кризу ексцесе капитализма са тоталитарним насиљем је у више наврата забрањиван. Као разлог се готово увек наводе ’контроверзне’ сексуалне сцене.
На Западу већ дуги низ година постоји одличан израз за сажаљиво гутање прича из Трећег света или локалних приповести о људима нижег друштвено економског статуса, квалификација и примања, којима се наслађују припадници средње класе. Poverty Porn. То су приче о избеглицама, бескућницима, особама које су у ситуацији у којој је готово немогуће наћи се равнодушним, или избећи осећај катарзе. Баш тако: осећај сажаљења и страха. С тим што то не чинимо попут старих Грка који су ридали гледајући Есхилове и Софоклове трагедије у Епидавросу. Или Американца, који су у периоду развоја градова, путних мрежа и вртоглавог пораста стамбених јединица уживали гледајући историјску noir серију о губитницима са маргине.
Исти они који уживају у оваквим сценама не могу да схвате бол оних чије трагедије нису фикције. Адиктивно уживање у овим врстама патње подразумева емотивну сродност, и неку врсту емпатије са жртвом. Али на најповршнијем нивоу. То значи да се не упуштате у узроке једног стања, или друштвено економске узроке страдања, већ само у његове последице. Екстремне консеквенце су интересантније од правих узрока проблема. Они нису битни као ни чињеница да би узроци могли, кроз индиректне импликације, да помуте једноставна и предвидљива осећања конзумената овог баналног, непотребног приказивања нечије патње.
Тако ће вас, рецимо, згрозити однос према избеглицама у Европи, расизам и популизам национал-еклузивистичких покрета, па чак и њихово лицемерје (неки од њих су религиозни а одбијају да саосећају са другим људима само зато што су различите боје коже, веровања или адета) – али нећете проверити ко је и на који начин довео до криза које су узроковале масовне покрете избеглица. Да ли вас то чини прогресивним? Наравно да не. И наравно да гледајући такве програме нисте мање безобзирни и охоли према људима на другом крају света који су се нашли у невољи. Или према својим суграђанима који ноћ проводе у врећама за спавање у украшеном центру града.
Тело детета које је издахнуло на обали покушавајући да стигне у земљу срећнијег живота пре извесног времена се нашло на готово свим насловним странама дневних и недељних новина, у телевизијским програмима и на друштвеним мрежама. Та слика међутим ни за јоту није променила геополитичке односе нити ублажила узроке те трагедије.
У томе, наравно, нема ничег личног, већ културно специфичног. У Европском парламенту нашао се, у једном од ходника и списак са именима 17.306 особа које су се удавиле покушавајући да стигну до европских обала. Парламентарци су, шокирани статистиком одлучили да овај списак некако прокоментаришу. На фотографији их видимо како не желе да по списку газе већ стоје по страни, проверавајући поруке на мобилним телефонима. Можда поруку неке жене или мушкарца које су упознали на сплаву у једној од балканских престоница? Или резултате свог омиљеног тима у коме, баш захваљујући разноврсности и инклузивности игра неки младић из земље која се, изненада обрела у вестима?
Немојте погрешно разумети овај текст. Констернација страховитим пожаром који је задесио једну од париских икона је сасвим оправдана. Онај ко се радује таквом пожару у име непочинстава над нашим или неким другим народом не увиђа да та (поетска) ’правда’ нема ефекта. Никаквог. О томе такође ваља учити, и знати. У исто време, ћутање над оним што се догодило у храмовима Шри Ланке такође представља срамоту. То што тамо нису гинули Европљани (или не у доминантном броју), што напад није изведен на европском тлу, или што о тој земљи знамо мало (упркос чињеници да је прошла кроз грађански рат, страховито ратно и поратно насиље и да у њој још увек владају тишина и страх са којима ваљда можемо да се идентификујемо) не значи да о далеком свету треба мислити као о нечему што је страно, далеко и непотребно. О том свету такође ваља учити. Можда ћемо пронаћи заједничке именитеље наших историја који ће изненадити и једне и друге.
Важно је бити пристојан према другима. Важно је бити и поштен према себи. Али треба стремити ка оном најбољем у себи. Од тог, најбољег, се упркос свим напорима не сме бежати.
