На крају јављања у програм либералне београдске радио станице рекао сам: Бићете бомбардовани. Тако нешто сам изговорио јер ми је било јасно да је незамисливо могуће и да је незамисливо једно што је неизбежно
Пре двадесет и пет година нередовно сам се јављао из Азије и Пацифика у програм либералне београдске радио станице. Извештаји су били кратки, информативни. Бавили су се стањем и изборима у Вијетнаму, Индонезији, Малезији, ситуацијом у Хонг Конгу. У том времену, када су Азија – односно азијски филм – почињали да ме интересују нисам писао ни извештавао о Србији, нити сам се бавио српском културном политиком. Изненада, у времену најављиваног бомбардовања, добио сам позив да се укључим у програм са својим виђењем ствари. Известио сам о оном што видим, а то је била намера да се по сваку цену створи медијска атмосфера у којој ће интервенција постати неизбежна. Нешто што мора да се уради. Од чега не може да се побегне. На крају јављања које је трајало два-три минута рекао сам: Бићете бомбардовани. Нисам то рекао са некаквом ароганцијом или садизмом емигранта који је „упућен“ или „боље зна“: тих дана сам исте ствари говорио и својим родитељима у дугим телефонским разговорима. Тако нешто сам изговорио јер ми је било јасно да је незамисливо могуће и да је незамисливо једно што је неизбежно. Да то неко заиста жели. Реченицу сам изговорио као упозорење: не постоји никакав, а не довољан број уступака да би се зло избегло.
Све што се након тога десило било је предвидиво и сећам га се у фрагментима: рушење Хотела Југославија у суседству, истог оног где сам седам година касније болесном оцу, у времену новоуспостављене либералне теократије, на црно куповао цитостатике. Слике пожара, спаљених возова, мостова у медијима без икакве пратеће нарације, без емпатије или контекста, и без људи који су то искусили. Неко је то много желео.
Од тог времена нисам извештавао за радио станицу која се данас не бави информативним програмима: да, објављују некакве вести на прилично јефтин и подмукао начин, али у првом плану су им спорт, музика, секс, скандали и хороскоп. Људе који су основали ту станицу, оне који су ме позивали, блокирао сам заувек тако да не могу да приђу мом јавном или приватном простору. Неки су преостали, други се ваљају у каљузи дневне политике и траже нови јарам. Такви су то људи.
У исто време, пишу се књиге и праве се филмови о бомбардовању, о којима се мало зна. И када неко тврди да „то више никога не интересује“, јер „свет занимају друге ствари“, и „гледање у будућност“, као да нико није чуо за Орвела, ви који имате непосредна искуства – можете да га демантујете. Да таквима кажете да умукну. И да им са сигурношћу потврдите да сте преживели. Јер то је једино чега се сећам, и што смо вам издалека у оном времену зла могли пожелети.
Извор: Стање ствари
