Јер припадност свету и општељудским вредностима не може да буде раздвојена од припадности сопственој култури и наслеђу
Млади човек, родољуб, пун страсти и предубеђења, ми држи лекцију о глобализму. Током разговора, упитам да ли је у породици имао неког ко је служио претходни систем. Одбија да одговори. Каже да презире комунизам. А затим, уз гомилу конзервативних мислилаца, несвесно цитира и Стаљина, говорећи о космополитском духу и људима без корена и идентитета.
Мој деда по оцу, Лазар Трбић, земљорадник, је у својих седамдесет и шест година једном напустио село у Банату у коме је рођен. Стигао је у Београд, није му се допао, и наредног јутра смо га вратили кући. Моја баба по мајци, Евица Мирков, кројачица, је одрасла у Београду, живела у банатском селу, затим пропутовала неколико европских земаља и између Аустралије и Србије провела последњих двадесет и осам година свог живота. У Аустралији је умрла, али по њеној жељи тело јој је пренето у Србију. Сахрањена је на истом сеоском гробљу, педесетак метара од Лазара. Двоје људи различитог образовања, аспирација, животних путева, интереса, искуства, имали су, занимљиво је рећи, веома сличне увиде. Или оно што би неки, данас, назвали другим именом. Вредности.
Наравно да сам космополита. Шта друго могу да будем? Јер припадност свету и општељудским вредностима не може да буде раздвојена од припадности сопственој култури и наслеђу. Она се пре свега огледа у емпатији, у односу према другом. Ма ко да је тај други, уколико је жртва неправде. То што неки од нас имају могућност или привилегију да путују, не значи много, нити чини одлучујућу разлику. Вредности се не добијају са бординг пасом.
Полрит, Камбоџанац који ме је пре двадесетак година одвео на место где су Црвени Кмери зверски убили његовог оца, није сиктао пун мржње. Тражио је разумевање, признање и правду. Тако нешто нисам доживео у Београду из ког сам отишао. Рекао ми је да колонијални управници, Французи, никада нису разумели због чега на точковима у камбоџанским селима може да буде само одређени број пречага. Нису желели да о том свету и његовој култури, духовности уче, већ само да га експлоатишу. У Београду то нисам научио. Одрастао сам у свету који је, ма шта ce о томе данас мислило, говорило, лагало, о свему што је водило ван граница наше земље према Трсту имао само идеализоване пројекције.
Аустралијски Абориџини у малим заједницама у Црвеном Центру земље и дан данас нас подучавају, говорећи о својој прошлости. О деци која су хировима колонијалне политикеодузета из њихових заједница. Од таквих људи вреди учити. У њима нема жеље за осветом. Али итекако има жеље за правдом. Ти људи говоре тихо. Не траже да буду слушани. Не захтевају. Они се морају слушати.Јер ћутање је гаранција
да ће се свако непочинство из прошлости поновити. Упознати такве људе је привилегија јер они нас пре свега уче емпатији и заједништву које могу да постоје не упркос већ упоредо са различитостима наших култура. Као што је то случај и са правдом, слободом, истином, принципима којима би свет морао да се влада.
Наравно да није потребно да доказујемо да смо део таквог света, као провинцијалци који су смислили једноставну паролу ’Београд је свет’. Не постоји ништа бедније од особе која је ’свет’ видела зато што се стриктно придржавала одређених идеолошких норми. Зато што је привржено, понизно, предвидиво, знала када да говори, а када да заћути. За такве људе, досадне, прорачунате, Дучић је својевремено рекао да и нису нешто нарочито. Од таквих су у животу боље прошли и они који путују, али и они који никада нису крочили из родног места. Писац ових редова који је путовао дуго и далеко не сматра да ’видети свет’ значи било шта осим видети људе од којих вреди и ваља учити. Оне који показују емпатију и спремни су да се изборе за своју слободу. Личну. Колективну. Сваки сусрет са таквим људима, на путу за продавницу, на изласку из сеоског гробља, у аутобусу, или на трајектима у Мумбају, туристичким местима на Јави, у вреви Монастиракија или Џама Ел Фене у Маракешу, значи исто. Наишли сте на пристојног човека.
Терминолошка збрка која почиње и завршава се причом о глобалистима, и која у кафанској тучи конфузних, недоучених и острашћених уједињује поганог либерала и тупавог шовинисту, тражи да подсетимо да се свет мења. Професор Амрит Гангар из Мумбаја, рекао ми је да су транснационалне везе постојале увек. Немци су, казао ми је одлазећи из своје земље завршили у његовој, компонујући музику за боливудске филмове тридесетих. Зашто би ово данас било нешто ново, питао је? И зашто су они који се таквом свету опиру, тражећи или само неку врсту тоталитарног, глобалног идентитета, или једнако погубну националну ексклузивност, бољи од оних који су то чинили у прошлости?
Транснационалне везе не подразумевају само асимилацију, или отпор. Нити морају да буду искључиве или сведене на односе оних који дају или примају. Оне пре свега траже људе који су и сами у потрази за личном и колективном слободом. Који нам могу потврдити да зло и неправда постоје одувек, као и да чувати себе, идентитет и културно наслеђе није у супротности са односом међусобног уважавања који можемо и морамо да имамо према другима.
То не значи да треба трпети. То не значи да треба заборављати. Или безглаво јурити у братске загрљаје. Или да треба некритички волети нешто што никада није заживело, или се показало као пут у пропаст и трагедију. Препустимо то прагматичним и лукавим који су свако непочинство у стању да рационализују.
Потребно је да говоримо. И да на тај начин сведочимо да смо део света. У супротном, рекао би неко, не бисмо могли да дишемо.
