О заглушујућим тишинама

Процеси који одређују етнократско друштво често су маскирани дискурсима модернизације, прогресом и демократијом

Хајде да објаснимо шта се у последњих четрнаест година догађало у Црној Гори. Израелски географ Орен Јифтачел у студији Етнократија одређује главне параметре етнократског политичког система. Овај систем се базира на етничком а не политичком праву грађанства. Јифтачел наводи да једна етнонационална група у одређеном друштву представља доминантни фактор у артикулисању главних вектора силе и маргинализацији, асимилацији или искључивању других, мањинских група (Ethnocracy 37). Он тврди да да су постулати етнократског система који мањинске групе дискриминише садржани у ускраћивању елементарних грађанских и људских права и слобода, економском потчињавању и негирању права на културну продукцију, у ствари део ширег политичког устројства усмереног на потчињавање субалтерних група. Јифтачел објашњава да су процеси који одређују етнократско друштво често маскирани дискурсима модернизације, прогресом и демократијом, али креирају различите реалности на терену који су највидљивије у дискриминацији и искључивању мањина из јавног живота (Ethnocracy 38). У таквом друштву, међутим, распоред друштвене моћи, ресурса, економских могућности, медијске заступљености, културне продукције – апсолутно све зависи од припадности једној етничкој групи.

Етнократија на територији бивше Југославије постоји на различитим територијама где су наши народи живели. Може се рећи да су се Срби нашли у позицији мањинске групе далеко чешће него што су такво друштво покушавали да створе. Желео бих да подсетим на статус конститутивног народа који им је укидан пре почетка грађанских ратова у СФРЈ или право на језик, писмо или духовност који им се константно укидају на различите начине широм бивше СФРЈ у последњих тридесет година. То уопште не значи да и Срби нису створили једну етнократску целину на Балкану. Али у процесу стварања етнократских држава њихов број је дискриминацијом и протеривањем смањен или потпуно неутралисан у далеко већем броју држава или територија. То је чињеница и она се не може објашњавати догађајима из деведесетих као што се ни погроми из Другог светског рата или шовинистички испади из 1970–их или деценије за нама не могу сажети у некакав перверзни prequel, или реакције на грађански рат с краја прошлог века. У супротном све што се догоди у следећих сто година може се правдати ’деведесетим’.

Да се вратимо држави чији се етнократски оци, парадоксално, поносе њеним италијанским именом. То је држава у којој је кршење елементарних људских права било заокружено дискурсом интеграција, слободе, модернизације и демократизације док није постало сасвим јасно да је њен циљ сламање и асимилација једне етничке групе.

На који начин су се београдски и новосадски кругови научних, културних и уметничких посленика у последњих десет и више година, од када су обриси једног етнократског система постали видљиви, односили према овој неправди? И дискриминацији мањинског народа. Да ли је из кругова независних интелектуалаца, писаца, филмских уметника дошло до протеста поводом оваквог понашања? Да ли смо имали прилику да видимо једну карикатуру наших карикатуриста који често покушавају да се српском читаоцу представе као нека врста моралног коректива?

Углавном – не. Највећи број тих људи деловао је медиокритетски преплашено, конформистички. Неки из жеље да задрже привилегије, други јер острашћено верују у титоградске влажне снове и могу да рационализују сваку врсту дискриминације над једном етничком групом. Трећи зато што најбоље знају када да заћуте.

Тако их ваља и обележити.

Као људе који су ћутали и заглушујућом тишином подржали оно што Јифтачел идентификује као пузајући наставак етнократије.

Апартхејд.

Референца

• Yiftachel, Oren. Ethnocracy: Land and Identity Politics in Israel/Palestine. U of Pannsylvania P, 2006.

Борис Трбић: О заглушујућим тишинама