Да ли ћемо онога кога не желимо да саслушамо поново довести до позиције да себе, сутра, сматра за презрења достојног инсекта, кога треба згазити
Пишући о проблемима трауме, Сузан Брајсон говори о дезинтеграцији идентитета након трауматског догађаја. Брајсон каже да дезинтеграција индивидуе кроз трауматско искуство укључује радикалан поремећај сећања, раздвојеност прошлости и садашњости, и типично, немогућност да се говори о будућим догађајима. Не можемо да се сетимо онога што нам се догодило и нисмо у стању да догађај сместимо у садашњи контекст. Консеквентно томе, осећамо се празно, неиспуњено, не успевајући да пројектујемо будућност.
Брајсон говори како начињене трауме, када их је починило људско биће, потпуно урушавају наше основне постулате о свету, и нашој безбедности, растачу везе између индивидуе и остатка људске расе: „Жртве трауме које су починила друга људска бића су мучитељи редуковали на објекте: њихова субјективност је бескорисна и перципирана као безвредна.”
Не постоји разлог да се о злочинима, непочинствима и патњама не разговара. Ко год да је за њих крив, изузетно је важно да се о њима прича.
У сјајном, али готово непознатом, документарном филму Мишела Клеифија Малул прославља својe разарање (1985), режисер посећује мало село у Израелу, смештено надомак Назарета у коме су некада живели Арапи. Након рата, избегли су у оближњи Назарет одакле им је забрањен повратак, иако су његови староседеоци. Једини дан када у Малул смеју да се врате је Дан државности. Тог дана одлазе у своје село са децом на неку врсту пикника поред полусрушених кућа, које више нико не препознаје. Ту су да би деци показали рушевине. Са њима ће провести послеподне у Балфуровој шуми, причајући о прошлости и изгубљеном завичају, и исте вечери ће се вратити у своја стална места пребивања.
Шездесет-петогодишњи старац, Абу Заид, након дугог тражења, напокон успева да пронађе своју кућу. Није је видео више од тридесет година и њене обрисе није у стању да одмах идентификује. Као ни школу, пошту, џамију или цркву у свом селу. Говорећи у камеру да „земља припада Малулу“, у први мах делује љутито. Затим се осврће око себе и одједном, преплашен, пита за помоћ филмске екипе, уколико буде приведен. Каже да су га уништиле силе снажније од њега. Јер је само мали инсект који заслужује презир и мора бити смрвљен. Сцена делује потресно и препознатљиво.
Наравно да и Клеифи и Абу Заид не говоре само о трагедији палестинског народа на Западној Обали и у Гази. Они говоре и о Јеврејима, у Варшавском гету, у паклу Будимпеште или балтичких земаља, или неким другим људима на Старом сајмишту, у Шиду, Јасеновцу. О људима широм земљиног шара који су жртве прогона. И о томе да се свако друштво које држи до себе мора заснивати на принципима правде. На способности да се разговара о злочинима које смо починили једнако као и о злочинима које су други учинили нама.
Некадашњи пријатељ са којим више нисам у контакту ми је Београд током последње деценије двадесетог века описивао као град у коме становништво oковано санкцијама, економском кризом и „полутанском контракултуром“ жури попут инсеката тражећи начин да преживи. Није говорио о избеглицама, није говорио о глади. Нити је говорио о злу и неправди. Говорио је о инсектима. Нисам одговорио. Нисмо више у контакту. Можда је променио мишљење, а можда је још убеђенији у оно што је мислио. То ме заиста не интересује, нити желим да изигравам моралног прелата и да га осуђујем. Желим му свако добро.
Реч ’инсект’ је привукла моју пажњу, и вратила се након гледања Клеифијевог филма.
Криза једног друштва не долази преко ноћи. Она почиње трауматским искуством, кува се, а затим нараста до размера које није могуће контролисати. Слушајући тврдње идеолошки острашћених прогонитеља, инсекти се не осећају боље. Али ствари се с временом мењају. Мржња увек направи пун круг.
Зато је потребно саслушати оног другог.
И данас, велика већина нашег становништва тврди да се шездесетих и седамдесетих година прошлог века, у бившој Југославији, живело веома добро. Слажем се да је било економски боље него данас. У иностранству сам упознао људе који су баш тих година, из различитих разлога, напустили земљу. Неки, којима је данас економски добро, сада већ у позним годинама, то ’златно доба’ су описивали другачијим речима: ’Тамо није било живота за нас.’ Иако добро ситуирани, и данас показују жал за тим што нико није желео да их саслуша. Нису задовољни јер им је ’боље’. Или зато што су доживели да историја потврди да су исправно размишљали. Криво им је јер правда није испуњена.
Данас се често говори о томе да нашег народа нема у Призрену, Качанику или Пећи.
Слушајући црквене појце са Косова и Метохије недавно на једној приредби у Србији, пријатељ ми је тихо рекао да су сличне ствари више од двадесет година у Србији биле предмет спрдње. Истих тих година се о косовским Србима у либералним медијима говорило као о паразитској мањини која нам није потребна. О људима неспремним да прихвате нову ’реалност’. А о онима који их подржавају као о ситним лоповима (најсрамотнији легат новинарства у Србији није прича о Војку и Савлу, већ слоган ’Косово за патике’).
Шта је, уосталом, ’нова реалност’? Резултат нечијег непочинства?
Да ли ћемо онога кога не желимо да саслушамо поново довести до позиције да себе, сутра, сматра за презрења достојног инсекта, кога треба згазити? Зар нам није доста дуге секвенце изоловања и остракизовања оних који нам стоје на путу, више не могу бити од користи, који представљају непотребан баласт и нису вредни слушања, солидарности, емпатије? Зар не помишљамо да већ сутра можемо бити проглашени мањином коју вреди изопштити? Зар то не помишљају они који су о таквим стварима одлучивали? Или одлучују?
Један песник каже да нема повратка на старо, да особа не може два пута закорачити у исту реку или пронаћи сопствено детињство. Али истина је, и она се непрекидно, из дана доказује, чак и тамо где смо одрасли, да мржња увек, неизоставно, направи пун круг. Можда би било добро да о трауматичним искуствима разговарамо.
