Не мора, наравно, да буде тако. Први корак ка успостављању идеје да је ово стање неприхватљиво је кратко, једноставно питање: Зашто ћутиш
У филму Франсоа Трифоа, 400 удараца, млади Парижанин, Антоан Доанел, кога игра Жан-Пјер Леод, са другом побегне из школе. Базајући улицама, на једној раскрсници угледа мајку како се љуби са непознатим човеком, у време када би требало да буде на послу. Стигавши кући, и мајка и син одлуче да оцу не повере оно што знају. И тако наставе да живе према правилима једног прећутно прихваћеног уговора.
Дисфункционалне породице често откривају подударности са дисфункционалним друштвима. У земљама енглеског говорног подручја, уколико сте одрасли у доброј породици, психијатар ће рећи да сте ’имали добру мајку’. Како онда назвати друштвa које кроз промоцију бескарактерних и похлепних стварају предвидиве моделе понашања базиране на препознатљивим кодовима ћутања?
Како објаснити да је неко имао ‘ћутљиву мајку’?
Они који ћуте се веома лако препознају између себе. Зна се шта се може критиковати, које новине се читају, које историјске личности су ’генерално позитивне’, ’прихватљиве’, о каквом се насиљу не говори, које се насиље не осуђује. Познато је шта изазива констернацију, о чему се дијарејично ларма. Сарказам и ароганција гласних преплашених медиокритета је оно по чему их често препознајемо. По томе што се цинично смеју заосталом, крезубом пуку, налик на оне који се кљастима ругају због сломљене руке, а лудима јер не разликују дан и ноћ.
А у земљи у којој смо одрастали? Много је заједничких именитеља који повезују ауторитарце без емпатије или осећаја одговорности који су земљом владали у доба једнопартијског система, и оних који су пливајући кроз клоаку плурализма, лишени солидарности или бриге за опште добро свих, наставили путевима какистократије. Владавине најгорих. Јер било да је у питању мрак, или шарена лажа акваријума у коме је све дозвољено, али рибица узалудно, годинама, главом удара у стаклени зид, окружује вас само заглушујуће ћутање које умара, и обесхрабрује.
Кукавичко ћутање.
Наши очеви су одрастали уз ћутање о ратном терору, концентрационим логорима и уништавању културне, економске и духовне елите сопственог народа. Њихова деца су расла уз наду да постоји свет у коме је све лако. Њихови унуци, заглављени у вакуму историје проучавају речи којима би се описало стање у коме се налазе. Stasis? Malaise?
Но, далеко је важније шта нуде садашњост и блиска будућност. Неки студирају појавне облике примордијалног капитализма, централноамеричког фашизма. Други траже погодне придеве. Дикенсовски? Салвадорски? Али се ретко удубљују у тишине које их окружују.
Не мора, наравно, да буде тако. Први корак ка успостављању идеје да је ово стање неприхватљиво је кратко, једноставно питање:
Зашто ћутиш?
Без објашњења. Јер све је сасвим јасно. И свако ко има мрву поштења и пристојности то може да потвди.
(Фејсбук страница Бориса Трбића, 22. 1. 2018)
