Srpski scenarista, filmski pedagog i doktorand palestinskog filma, Boris Trbić, nam preporučuje izbor ostvarenja ove zanimljive kinematografije u trenutku kada nam je možda važnije nego ikada da razumemo dešavanja na Bliskom istoku.
У културној клими чији су се зачеци наслућивали на прелазу векова, а која је била условљена променама геополитичке мапе света, динамичнијим транснационалним везама, односом Холивуда према глобалној филмској продукцији и новим и приступачнијим технологијама које су поспешиле продукцију и дистрибуцију филмова, успон палестинске кинематографије има посебно место.
Палестинска кинематографија је једна од блискоисточних кинематографија које су током овог периода прерасле ограничења Трећег Света и полако почеле да постају редовни елемент фестивалског артхоусе круга. Ирански, либански, израелски, сиријски, туниски, саудијски, курдски и други филмови постали су уз турске и египатске део богате биоскопске понуде која је филмове Блиског истока приближавала прво пробраној фестивалској публици, затим посетиоцима артхоусе биоскопа и специјализованих фестивала и етничких ТВ канала на Западу да би се убрзо нашла на интернет платформама и универзитетским курсевима посвећеним филмовима који географски и културно не припадају колективном Западу. У овом контексту, успех палестинске кинематографије, пре свега захваљујући специфичним геополитичким, историјским, економским и културним условљеностима, има посебно место. Уколико се први пут сусрећете са палестинском филмском продукцијом, можда ће вас ових дванаест филмских остварења инспирисати да у својим истраживањима кренете даље.
1. They Do Not Exist (Mustafa Abu-Ali, 1974.)
Пионир палестинске кинематографије који је обележио филмску продукцију 1960их и 1970их година у Јордану и Либану, Абу-Али је аутор палестинских документарних филмова који се служе милитантном револуционарном реториком у настојању да галванизују арапске масе, свету прикажу алтернативне наративе о палестинском идентитету, избеглиштву и патњи, и деколонизују филмски израз.
2. Fertile Memory (Mišel Kleifi, 1980.)
Дугометражни документарни филм Мишела Клеифија о две жене, његовој тетки, Ромији, жени која је целог живота радила да би као удовица отхранила своју децу, и разведеној универзитетској професорки и списатељици, Сахар Калифе, која се бори против уврежених предрасуда и лимитација у друштву у коме концентрични кругови окупације доводе жене у ситуацију да размишљају о релевантности старих идеолошких флоскула. Буђење не значи само глас отпора којим се захтева слобода кретања и самоопредељења, приступ одузетој земљи и право на рад и једнакост, већ и право на равноправност у оквирима сопствене заједнице. Филм који је започео модерни период палестинске кинематографије и одступивши од устаљених документарних портрета Израелаца и Палестинаца усмерио пажњу домаће и глобалне публике на субјективне перспективе Палестинки које су се током претходног периода често губиле у револуционарној реторици и паролама о националном ослобођењу.
3. Wedding in Galilee (Mišel Kleifi, 1987.)
Филм који се бави централним друштвеним догађајем за сваку палестинску породицу – венчањем – почиње од интересантне премисе. Сеоски мухтар од израелског војног заповедника тражи дозволу да организује свадбено весеље. Дозвола му је издата под једним условом: да израелском командиру и његовој свити буде уручена позивница да присуствују. Тензије између израелских војника и локалног становништва којим доминира овај сјајни филм употпуњене су интра-палестинским несугласицама и сукобима, родним и генерацијским, који у питање доводе не само примат старије генерације Палестинаца које су преживеле Накбу и Наксу већ и неке од темељних вредности патријархалног друштва.
4. Haifa (Rašid Mašaravi, 1996.)
Лоциран у Гази, овај филм се усредсређује на очај и безнађе у ком су се нашли палестински прогнаници који су се из својих градова и села нашли у пустоши избегличких насеобина. Ходајући кроз избеглички логор у војничкој униформи, човек помраченог ума, Хаифа, се сећа давних дана пре него што је био приморан да напусти сопствени дом. Хаифа узвикује пароле о повратку док се Палестинци све више уверавају да је мировни процес обмана и да ће на ужас избеглиштва морати да се привикавају као на перманентно стање у коме се нација налази.
5. Chronicle of a Disappearance (Elia Sulejman, 1996.)
Први филм у трилогији вероватно најпознатијег палестинског режисера у фестивалском артхоусе кругу. Сулејман који игра главну улогу у својим филмовима, евоцира многе познате претходнике, од Озуа (визуелна композиција) и Бресона (нарочито када је у питању наизглед безизражајни крупни план који карактерише његове филмове), до Татија, избегавајући дијалог, и користећи слепстик и драмске тишине. Сулејманов главни протагониста представља занимљиву паралелу са тихим посматрачем, Хандалом, на карикатурама палестинског карикатуристе, Наџи Ал-Алија, и својим присуством сведочи о другачијем поимању стварности. Сулејман гледаоце уводи у свет у коме ће од пуких биоскопских воајера еволуирати у индивидуе суочене са етичким дилемама, схвативши да је цео свет Палестина или да то може постати веома брзо.
Овај филм је доступан корисницима Нетфлиxа на овом линку.
6. Children of Shatila (Mai Masri, 1998.)
Палестинска документаристкиња чији је почетак каријере обележила сарадња са покојним супругом, Жаном Шамуном, је у избегличком логору Шатила дала камере дечаку Иси и девојчици Фари, у намери да кроз њихове очи прича о палестинским избегличким искуствима. Резултат је дирљив, поетичан и политички ангажован документарни филм.
Овај филм је доступан корисницима Нетфлиxа на овом линку.
7. Divine Intervention (Elia Sulejman, 2002.)
Сулејман, опет у главној улози, наставља причу о повратнику који живи у Назарету (граду из ког долази велики број проминентних палестинских филммејкера). Протагониста се кришом састаје са својом симпатијом на паркинзима израелских чекпоинта на које његова изабраница стиже из Рамале. Централна сцена овог филма, можда најпознатија сцена палестинске кинематографије показује Палестинку, модерно одевену, секуларног изгледа, која хода кроз израелски чекпоинт не обазирући се на војнике и њихова упозорења док се стражарска кућица иза ње стропоштава сугеришући гледаоцу да ће лепота, можда, једном, спасти свет.
8. Paradise Now (Hani Abu Asad, 2005.)
Контроверзни филм о припремању двојице бомбаша самоубица за напад на израелске циљеве је прво дело палестинског режисера које је по први пут у историји успело да се пробије у Западни дистрибутерски мејнстрим. Филм је финансиран делом и израелским новцем и успео је да се нађе у америчкој биоскопској дистрибуцији, да освоји награду Голден Глобе и постане кандидат за Оскара. Занимљив и напет, овај трилер ставља акценат на политичко када пореди неупоредиве услове у којима живе Палестинци, са модерним животом и погодностима у израелским градовима, али се са истом иронијом односи и према командантима милитантних палестинских јединица који са својим војницима који одлазе у сигурну смрт разговарају користећи пароле и идеолошке флоскуле.
9. Like Twenty Impossibles (Ana Mari Džasir, 2003.)
Кратки филм најпознатије палестинске режисерке нове генерације – њен дипломски филм на Цолумбиа Универзитету – говори о путовању америчке Палестинке Ане Мари, која са малом филмском екипом покусава да стигне у Јерусалим. У тренутку када њихов возач покуша да рутински избегне чекпоинт, екипу заустави израелска војска. Режисерка која наивно верује у амерички ексклузивизам упркос успева да се увери шта је живот под окупацијом: чланови њене филмске екипе су ухапшени, и вероватно се виде последњи пут. Док присуствујемо њиховом хапшењу и филмска камера наставља да бележи догађаје, звук и слика се полако фрагментишу и нестају, престајући да личе на Палестину о којој је уметница сањала и коју је покушала да доживи и дочара у свом филму. Овај кратки филм је први кратки арапски филм приказан у Кану и први филм једне арапске режисерке приказан на овом фестивалу.
Овај филм је доступан корисницима Нетфлиxа на овом линку.
10. Pomegranates and Myrrh (Nadžva Nadžar, 2008.)
Дебитантско играно остварење документаристкиње Наџве Наџар говори о Камар, супрузи палестинског затвореника који очекује суђење после намештених оптужби да се сукобио са израелским трупама. Одржавајући маслињак са његовом породицом, ова усамљена жена се на часовима локалне плесне трупе упознаје са придошлицом Кајисом, који је живео у избегличком логору у Либану дуги низ година. Он локалним Палестинцима доноси занимљив изазов кроз модерни приступ традиционалном (дабке) плесу. У исто време између њих двоје се ствара нејасна веза која почиње да личи на љубав.
11. When I Saw You (Ana Mari Džasir, 2012.)
Џасир нас враћа у 1967. годину када Гајда са својим сином Тареком стиже у Јордан са хиљадама палестинских избеглица, чекајући да се уједини са својим мужем. У овом филму који је снимила Хелена Луварт која је као директор фотографије радила са Агнес Вардом, Тарекова формативна искуства су уобличена дружењем и учењем од палестинских бораца за слободу док његова мајка постаје асертивнија под утицајем палестинске револуционарне идеологије. Џасир нас подсећа на време када је палестински ослободилачки покрет почео да буди имагинацију слободног света који се побунио против империјализма, расизма и сексизма, показујући пут у другачију будућност.
12. A Magical Substance Flows Into Me (Džumana Mana, 2015.)
Документарни филм мултидисциплинарне уметнице палестинског порекла бави се етномузиколошким наслеђем које је оставио немачко-јеврејски истраживач Роберт Лахман. Иселивши се у Палестину због доласка нациста на власт, он је од 1935. године почео са радио емисијом Ориентал Мусиц, за Палестине Броадцастинг Сервице. Мана испитује Лахманов однос са палестинским свирачем уда, композитором, хроничарем и песником, Васифом Џахваријем и покушава да уједини настављаче свих традиција, јеврејских, палестинских, мароканских, јеменских, коптских, бедуинских, али увиђа да су и они, као и Палестина данас фрагментисани, удаљени, распарчани. Сјајан филм о тензијама између поимања културне ексклузивности и културне хибридности.
Извор: beforeafter.rs
