НА КРАЈУ алеје липа, поетични је наслов, а „Триптих о последњим данима“ – знаковити али и информативни поднаслов још једне књиге настале „у копродукцији Београда и Мелбурна“, као плод заједничког прегнућа Јелене Туцаковић, кустоса у Етнографском музеју у Београду и Бориса Трбића, драматурга, писца, сценаристе, документаристе и предавача у аустралијским филмским школама.
У свој је „Триптих о последњим данима“ овај ауторски двојац уплео приче о судбинама троје српских сликара страдалих у злочинима над становништвом окупираног Срема у Првом и Другом светском рату, а тај тројац сремских сликара које повезује невидљива линија од стотинак километара чине: Даница Јовановић, стрељана 1914. са групом Бешчана на Петроварадину, игуман Рафаило Момчиловић, настојатељ манастира Шишатовац, светитељ, који је убијен 1941. и гроб му се не зна, те Сава Шумановић, одведен у шидској рацији 1942. године.
– Уметници различитих сензибилитета, формалних и иновативних приступа, одрастали у другачијим епохама, срединама и друштвено-економским условима и нестали у неједнаким животним добима и околностима: Даница Јовановић се вратила са студија у Минхену у тренутку када је тек почела да стиче уметничку зрелост и да испитује границе уметничког израза, и изгубила живот не успевши да реализује свој потенцијал. Сава Шумановић се након повратка из Француске настанио у родном Шиду, развијајући нове правце у свом стваралаштву, градећи тематске целине које су често укључивале локалне мотиве, настрадао је у рацији чији је циљ био затирање српског, јеврејског и ромског становништва на територији Срема, а игуман Рафаило Момчиловић одведен је из манастира Шишатовац у шездесет и шестој години, у добу када је, преокупиран духовничким обавезама, имао мање енергије и времена за уметнички рад – записали су аутори.
Наслов књиге „На крају алеје липа“ директна је алузија на слике Шумановића, а коју су саздали од конструката о последњим данима, чак сатима у животу троје уметника, доказујући на овим примерима тезу о постојању дуготрајног, доследног, концентрисаног напада на једну културу.
Наиме, биографије троје уметника школованих у иностранству, путника који су у западне земље одлазили жељни упознавања са европским културама и враћали се као весници другачијих ветрова у нашој ликовној уметности, за ауторе ове књиге занимљиве су пре свега на ширем културном плану.
– Њихов „укорењени космополитизам“ евидентан је у жељи да путују, истражују и упознају културе развијених европских народа, али и да се врате и допринесу сопственој. Он говори о динамичним транснационалним везама српског културног простора са светом, о весницима нових уметничких тенденција и хибридних праваца на прелазу векова и током прве половине 20. века, али и о жељи уметника да у континуитету наставе да унапређују културну продукцију и вредности сопственог народа. Утолико је занимљивије и питање зашто би се неко одлучио да убије троје сремских сликара које повезује невидљива линија од једва стотинак километара – питају се Туцаковићева и Трбић.
Аутори јунацима ове, наизглед херметичне књиге, прилазе у тренутку када сазнају да ће умрети насилном смрћу, о чему кажу:
– Упознајемо их прекасно, у тренутку када немају више времена. Ово је и скуп прича о смирењу пред лицем зла и сусрету са смрћу. Знамо да током периода познатог по идеологизованим читањима историје, трагичне судбине ових уметника нису скриване, али им, осим сачуваних чињеница и сведочења најближих, није посвећивана довољна пажња.
Одлазак у смрт је ретко био сагледаван у контексту аспирација, искустава, разочарања и нових почетака који су обележили животне путеве уметника који су једном пожелели да припадају европском културном кругу. И које је, у великим светским сукобима, спржило сунце.
Истичући како није истина да смрт може бити констатована само као трагичан догађај, али да не мора бити контекстуализована, аутори додају:
– У нашој књизи, смрт стваралаца се сагледава кроз импулсе који су обележили њихово уметничко стварање и рефлексије о средини, смислу живота, и ономе што ће иза уметника остати. Ово је на први поглед песимистична књига. Али, редослед догађаја у књизи није случајан. Као што није случајна ни хронологија страдања сремских сликара. Нада постоји.
ЗАУСТАВЉЕНИ ТРЕНУЦИ ВРЕМЕНА
„ЛУКА у манастирима: о заустављеним тренуцима времена“ (2018) претходна је заједничка књига истог ауторског двојца, а током рада на њој родила се идеја о „Триптиху о последњим данима“.
„Зашто је важно оно што је било?“, питање које је поставио тада једанаестогодишњи Лука, рођен у далекој Аустралији, захваћен „цунамијем“ историје, док га отац упознаје са старим средњовековним српским манастирима и историјом самом, како службеном, тако и алтернативном и(ли) прећутаном. То специфично визуелно-текстуално пропутовање кроз историју и запитаности дечака одраслог у иностранству Јелена Туцаковић допунила је многобројним чињеницама о манастирима које су отац и син походили.
Трећа заједничка књига на којој увелико раде бележи интимне породичне (и)сторије и приче из Првог светског рата.
Марина Мирковић
15.01.2023.
Izvor
novosti.rs