Постоје ли алтернативе вечним циклусима насиља, рата и крвне освете? У оној мери у којој је цела планета глобализована на темељима западне технократије, чини се да све земље света своју (културну) политику заснивају на мање или више прикривеном силеџијству и себичним интересима.
Претходних недеља на наше очи је тињајући израелско-палестински сукоб ескалирао у мучно крвопролиће у појасу Газе и око њега. Мада се овај конфликт (с правом) може тумачити кроз више различитих парадигми, не треба никада заборавити да су његово родно место „трагови нечовјештва” које су иза себе оставиле европске колонијалне силе, нити треба заборавити да је у питању темељни неспоразум једног европског и једног оријенталног друштва.
Неко би рекао да у томе нема ничег новог, да су односи различитих култура и цивилизација (у Палестини, или било где друго) увек биле склоне склизнућу у „природно стање” и да „дијалог” може да постоји само ако рат није у интересу снаге која је у сукобу најмоћнија. Или је то, ипак, једна типично западњачка представа?
Две засебне цивилизације – индијска и кинеска – саме састављене од шаренила култура, језика и религија које ни по чему не заостају за европским, избављене из канџи колонијализма пре једва нешто више од пола века, настоје да нађу сопствени пут у решавању вечних проблема сваког друштва у историји. У том процесу, оне из деценије у деценију све више дају глобалној култури него што од ње примају, а културну интеракцију са Западом, макар у оној мери у којој им се више ништа не може наметати, све више претварају у истински дијалог.
О томе како се западна културна најезда на колоније претворила у културни грађански рат код куће, како уметници у Палестини и Израелу траже излаз из циклуса насиља за који су заковани, а како културе Јужне и Источне Азије траже своје место и признање под глобалним сунцем, разговараћемо са сценаристом и филмским уметником, професором сценарија и историје филма на Универзитету технологије Свинбурн у Мелбурну (Аустралија), и човеком са широким личним искуством култура тзв. „глобаног Југа” – Борисом Трбићем.
Аутор Гозбе: Никола Танасић
Извор: rts.rs