Поводом филма Кајмакчалан Бориса Трбића и Драгана Гавриловића, Аустралија, 2024
Pоново чујемо: „Кад год бисмо угледале шајкачу српског војника то нам је говорило да имамо велику браћу и заштитнике јунаке. Својим усправним држањем и стасом Срби подсећају на индијанске поглавице. Српске жене морају бити племените кад рађају тако осећајне и нежне синове“, записала је позната књижевница Стела Мајлс Френклин као болничарка на Солунском фронту, једна од оних чувених Аустралијанки које су се добровољно прикључиле легендарној Болници шкотских жена др Елси Инглис, смештеној у градићу Острово, у близини Кајмакчалана. Готово свакодневно, из жестоких битака прса у прса на овој „Капији слободе“ Србије у касну јесен 1916. доносили су им по вејавици тешке рањенике од којих су неки одмах ту и умирали, а други успевали да преживе захваљујући пожртвовању неуморних лекарки, међу којима се истицала Аустралијанка др Мери де Герис и даноноћном бдењу њених земљакиња, медицинских сестара из Викторије и Новог Јужног Велса. Доцнији санитетски генерал др Перн казује да су одмах научиле две нежне српске речи – „Добра сестра!“ – које су их пратиле у храброј мисији на Солунском фронту, о којима су доцније причале својим унуцима у далекој Аустралији. О свему томе Френклинова је лепо и надахнуто писала (тако је стих из њене елегије „Бy Фаир Каyмакцхалан“ постао наслов овог изванредног филма) о чему говори књига „Наши заборављени добровољци“ Аустралијанца српског порекла Бојана Пајића. Инспирисани овим страницама, редитељи Трбић и Гавриловић дотакли су анале готово сасвим заборављених, а присних и неретко дирљивих веза између Срба и младих Аустралијанки, које би могли да отворе цело једно поглавље о везама између наших предака. Поетичка наклоност Френклинове дала је овом наративу ретку лирску димензију: „Велики Пера био је главни болничар, свирао је фрулу двојницу која је имала звук јаснији од флауте, као сомот, као песма птица… Највећа му је жеља била да нас све одведе у Србију, у своју кућу, да видимо његову жену и породицу и да нас дочека како доликује. Био је диван домаћин и када је била његова Слава нисмо је пропуштали. Србин је по природи аристократа због своје достојанствености. Ако је шољица кафе све што има да вам понуди, он ће то учинити исто тако љубазно као да прави праву гозбу, са истом једноставношћу и дарежљивошћу“.
ОРДЕН ЗА ОЛИВУ КИНГ Драматургија овог филма је изразито персонализована што значи да је радња састављена од одвојених, међусобно и доста различитих, а вешто уплетених личних судбина неколико младих сестара. Аутори нису заборавили ни два момка претекла после тешке кланице на Галипољу, о чему су Аустралијанци, после чувеног филма Галиполи Питера Вира из 1981, направили једну од најбољих документарних телевизијских серија под истим насловом на стогодишњицу ове „Черчилове катастрофе“, где је у лоше планираном и вођеном искрцавању на турску обалу покошено митраљезима више од 800 добровољаца (2015). Остаци ове аустралијско-новозеландске експедиције из 1915. пребачени су на Западни фронт, али су се двојица младих аустралијских официра добровољно пријавили за Солунску кампању и то не у британску дивизију „невољног савезника“ генерала Милна, која је избегавала борбу све док је нису напали Бугари и Немци, него у српско-француску армијску групу војводе Мишића, где је један од њих херојски погинуо.
Сасвим је другачија прича о Оливи Кесло Кинг, ћерци богатог сиднејског магната, која је купила и лично возила најсавременији санитетски аутомобил, превозећи њиме стотине рањеника са прве линије фронта до Острова и Солуна, успевајући при том да води бригу о српској сирочади са албанске голготе за шта је одликована српском Медаљом за храброст. Оливу и данас сматрају великим борцем за женска права у англосаксонском свету, наводећи њене заслуге не само у рату, већ и у организовању народних мензи у опустошеној Србији после рата, где је хранила хиљаде гладних. У нас је остао помен у имену једне мале улице на београдској периферији. О подвизима „кајмакчаланских“ прабака причају њихови потомци, као и војни историчари Хорнер, Перн, Бјелајац и Миликић, али оне заслужују много више и стога је овај филм права драгоценост, између осталог и због тога што се радило о нарочитом женском соју, који је др Моника Крипнер називала – „амазонкама духа“. Нису то биле роне боркиње у данашњем смислу. „Те жене нису биле Амазонке. Многе су биле нежног, чак крхког састава. Већина је потицала из образованих породица, била је навикнута на удобан живот. Иако су имале гвоздену вољу, челичне нерве и изванредну самодисциплину, већина тих жена била је крајње обзирна према другима и болно осетљива на патње око себе. Оне су имале знатну унутрашњу снагу и непоколебљиву веру у нешто веће од њих самих – за неке је то био Бог, за друге будућност мира, привлачности и хуманости; неке су биле једноставно родољубиве. Али свима је било заједничко снажно осећање дужности према својим ближњима“ (Адам Стошић, Велики дани Србије, 2000, 687).
КУЛТ ПРЕДАКА Аутори су, дакле, изабрали казивања потомака, углавном аустралијских жена, о најхрабријим чланицама овог женског одреда, које су пошле у један далеки рат из потребе да помогну неким непознатим људима у невољи, а упознале један цео одважни и честити народ у борби за слободу, коме су се посветиле као најрођенијем. То говори о карактеру наших, могло би се рећи, заједничких предака чије су одлике, путем усменог предања које се одржало кроз нараштаје и то далеко, преко седам мора, временом прерасле у херојске легенде, прошаране ту и тамо по којим драгим предметом као што су табакера или пресована ружа или романтична прича о земној вези која је трајала кратко. Баш као средњовековне баладе о рату и љубави у суровој борби за опстанак.
Та борба била је заједничка црта која је обликовала менталитет оба народа, ма колико да се радило о потпуно различитим, међусобно веома удаљеним традицијама. Једно је извесно од почетка до краја овог филма: у главној улози су давно нестали преци, прародитељи данашњих казивача, који се временом, у живој уобразиљи њихових потомака, почели да добијају митске атрибуте. То је исти миленијумски пут који је у српском народу прешао култ предака, митских заштитника рода и огњишта, то древно извориште целе наше духовне вертикале и укупни основ наше старе религије, као што тврде и доказују Веселин Чајкановић и нараштаји његових настављача у српској етнологији („Његов значај је пренаглашаван оценом да се цела српска религија може свести на култ предака, сагледан у ширем контексту или разматран са одређеног становишта“ – Бојан Јовановић, Етнокултура и етномитологија, 1983, 18). Али, концентришимо се на оно што чине унуке наших аустралијских „амазонки“. Оне непрестано наглашавају да нарочито задовољство имају у чувању успомена на подвиге својих бака. „Врло важна обавеза у култу предака је чување њихове успомене“ научава Чајкановић. „Та тежња да се очува слава нису ништа друго него песме у славу реака. За понеке епске песме чак се изриком каже, обично на завршетку, да се певају за спомен, или за душу тога и тога: упор. завршетак песме Вук,6,3: „Ова пјесна за нашег Грујицу/Да му име ника не умира’ или ‘Гусле гуде Милошу за ушу’…Епске песме у славу предака припадају далекој старини и биле су познате вероватно свима европским народима“ (Веселин Чајкановић, Домаћа релиија и кул, 2014, 507).
Заслуга Пајића, Трбића и Гавриловића је, између осталог, у томе што су успели да овај прастари култ распире и поново отелотворе у више него сугестивној слици двају аустралијанских сродница, које се својски труде да оживе усмену традицију. Штавише, оне не беже од наглашавања изузетне улоге својих старамајки у једном светском пожару, јер су буле готове да положе живот за браћу и сестре из непознате земље. Херојски и хришћански индеед. Управо зато се и ствара додатни атрибут митске нарави: хероизација река. По Чајкановићу, то је општа појава. „Покојник је сада хероизиран; он улази у круг божанских предака (код индоаријеваца, на пример, потребне су за то нарочите церемоније) заштитника фамилије и предака… Само најстаријем претку, родоначелнику, чини се покаткад засебан култ, али се уз тога митског претка редовно помињу и славе сви други преци… у чувању њихове успомене. Као накнаду за све то очекујемо од предака заштиту и помоћ у свим приликама“ (исзи, Култ предака, 2014, 499).
Али је кључна ствар што је медијум покретне слике најбољи чувар предања, која имају свој век и нестају заједно са последњим казивачима. Филм је, доиста, једини кадар да од труљења сачува време упорно понавља отац модерне теорије филма Андре Базен и тако аустралијско сведочанство постаје и наша баштина, трајни запис о бесмртном духу Кајмакчалана, који више није тако далеко.
Текст Божидара Зечевића
Извор: www.pecat.co.rs
