“Жене које су припадале првим генерацијама аустралијских лекара, жене-писци, жене које су биле носиоци еманципаторних и трансформативних тенденција у аустралијском друштву, стигле су на Солунски фронт. Ова прича никада до сада није испричана”
Београдска премијера дугометражног документарног филма Кајмакчалан (Бy Фар Каyмакцалан, 2024) одржана је у среду 1. октобра у оквиру филмске смотре “У сусрет Мартовском фестивалу”. Филм режисера Бориса Трбића и Драгана Гавриловића, а према идеји и књизи војног историчара Бојана Пајића Наши заборављени добровољци, говори о невероватним околностима, мало познатим у светској историји, када се око 1500 Аустралијанаца и Новозеланђана, махом жена, и аустралијске војске нашло на Солунском фронту борећи се раме уз раме са српском војском против војно надмоћнијег непријатеља (види “Време” 23. април 2025).
Сведочењима групе потомака аустралијских ветерана, као и кроз тумачења еминентних аустралијских и српских историчара Првог светског рата, Кајмакчалан води на путовање кроз Аустралију, Србију, Македонију и Грчку, до Солунског фронта, истражујући мало познато савезништво Аустралијанаца и Срба, мотиве и необичне судбине главних актера, међу којима су најпознатија аустралијска књижевница прве половине двадесетог века Стела Мајлс Френклин, лекарка која је управљала болницом на Острову, Мери Де Герис, ћерка познатог сиднејског магната, Олив Кинг, која је у српској војсци стекла чин наредника и други.
Филм ће се наредних недеља наћи пред публиком у биоскопима у Крагујевцу, Новом Саду, Подгорици, Требињу и Бијељини. Овим поводом разговарали смо са једним од редитеља филма Кајмакчалан Борисом Трбићем, који предаје филмске студије на Универзитету Свинбурн у Мелбурну.
“ВРЕМЕ”: Премијера Кајмакчалана била је на Мелбурншком фестивалу документарног филма у јулу ове године. Оно што се тада дало видети, када су након пројекције филма потомци учесника који о њима сведоче у филму изашли на бину, јесу бурне емотивне реакције, подједнако на бини и у публици. Шта је то у Кајмакчалану што је тако погодило пословично ужурбане и јаке Аустралијанце?
БОРИС ТРБИЧ: Недељу дана након премијере коју помињете, у конкуренцији 120 филмова на овом фестивалу Кајмакчалан је проглашен финалистом у две категорије такмичарског програма: за награду публике и награду за најбољи дугометражни документарни филм произведен у Мелбурну, што је још један показатељ како је овај филм деловао на јавност. Мислим да су Аустралијанци пре свега реаговали емотивно на причу о тишинама и о забораву, о херојству и маргинализацији добровољаца који су помогли војсци једног удаљеног народа када му је било најтеже. Наравно, један од најважнијих елемената у нашем филму који сам нагласио у разговору са публиком након приказивања филма је и то што су већину тих добровољаца чиниле жене.
У вашим претходим филмовима Случај Макавејев и Чекајући Хандкеа режисера Горана Радовановића, где сте били косценариста, бавили сте се историјом и забранама у савременом друштву. Шта вам је било најважније када сте се одлучили да књигу Наши заборављени добровољци Бојана Пајића преточите у документарни филм?
Мене занимају тишине, било да се ради о политички генерисаним тишинама, као што је она о јавној дебати у новосадском биоскопу Арена, или тишина која окружује наше сународнике који живе у енклави Велика Хоча. Али за разлику од филмова које је Горан режирао, а на којима сам радио као сценариста, овде сам, у сарадњи са Драганом Гавриловићем, инсистирао на експозиторном приступу,
воице–овер нарацији и готово образовном карактеру филма осмишљеном као историјски документарац. Ова прича никада до сада није испричана и било је потребно не само емотивно ангажовати гледаоце већ их пре свега упознати са најважнијим историјским информацијама.
Ипак, у филму се емотивност није могла избећи. Начин на који потомци, посебно они аустралијских жена које су учествовале у војним операцијама са српском војском, причају о њима и чувају своје успомене на њих, јесте потресан. Можемо ли данас да дочарамо како су се те жене нашле на ратишту хиљадама миља далеко од куће и одакле су потицале?
То је један од кључних разлога због ког смо Драган и ја одмах пристали да радимо на филму. Жене које су припадале првим генерацијама аустралијских лекара, жене-писци, жене које су биле носиоци еманципаторних и трансформативних тенденција у аустралијском друштву, али које нису могле да раде у клиникама у великим градовима, које нису могле да раде у операционим салама или да објављују прозна дела и такмиче се у конкуренцији за књижевне награде са мушкарцима, стигле су у Младеновац, Врњачку Бању, на Солунски фронт. Ту су, са народом који је долазио из руралних предела и из патријархалних породица и са војском која је претрпела неописиве губитке, добиле прилику да покажу храброст али и да одговоре професионалним изазовима. Возиле су амбулантна кола, спасавале животе у операционим салама, али и доносиле рендегенске апарате српским лекарима и болничарима у шаторским болницама. У исто време стигле су и да напишу нека веома занимљива сведочења, као Стела Мајлс Френклин, о свакодневном животу са Србима. Олив Кинг је говорила да ју је сусрет са тим људима променио заувек, а Стела Мајлс Френклин да се свако од добровољаца осећао срећним, привилегованим, нашавши се у болници подно Кајмакчалана.
Какав је интерес за приказивање филма Кајмакчалан у Аустралији, а какав у Србији?
Моје колеге, предавачи на филмској школи, студенти и филммејкери које занима документарни филм заинтересовани су за приказивање и пут Камјакчалана. На филму је, нарочито у постпродукцији радио и немали број Аустралијанаца који никада нису били у Србији. Обезбедили смо, кроз различите канале, приказивање филма у свим главним градовима Аустралије (историјске конференције, српска заједница, фестивали), а тренутно смо у преговорима са историјским институтом у Лондону где би филм такође могао да буде приказан. Мелбурншки агент са којим смо успоставили комуникацију почеће крајем године преговоре са телевизијским каналима и платформама, јер интерес постоји. Очекујемо да се филм следеће године прикаже на аустралијској телевизији. Осим градова где су већ заказане пројекције, интерес постоји у још двадесетак градова и мањих места, што је, надамо се, само почетак. Постоје позитивни знаци из разговора које смо, уз помоћ аустралијске амбасаде, започели са РТС-ом и које наш извршни продуцент Бојан Пајић приводи крају. Интереса, дакле, има на обема странама.
Времена су таква каква су. Шта је ваш уметнички одговор на такве изазове? Да ли спремате нешто ново?
Свет делује хаотично, тужно и забрињавајуће, али то није ништа ново. Надам се да ће што више људи видети Кајмакчалан, јер стављајући трауматичне догађаје из прошлости у контекст садашњег времена, можемо да пројектујемо некакву будућност засновану на добрим примерима и заједничким вредностима. Очекујем такође да ће филм Горана Радовановића Лубарда: на кућу ти гавран пао, на ком сам радио као косценариста, ускоро бити приведен крају. Бавим се већ дуго једним камерним пројектом и надам се да ћу наставити да пишем и снимам приче о људима о којима се мало зна. Сарадња са потомцима аустралијских ратних ветерана ме је уверила да су те приче најбољи одговор на изазове које доносе зла времена.
Марија Банковић
Извор: Време
